Ћирилица је писмо које користи седам словенских језика (белоруски, бугарски, македонски, руски, српски, украјинскии де јуре бошњачки), као и већи број других језика бившег Совјетског Савеза, Азије и источне Европе.
Ознака савремене ћирилице према ISO 15924 је Cyrl 220, а њене старословенске варијанте Cyrs 221.
- Изговор српске азбуке је другачији од изговора руске. Сугласници се изговарају само коришћењем полугласника као помоћи.
- Је се изговара као /E/ и зове се „Е“. Јо не постоји. Руско слово Е не постоји.
- Између Д и Е постоји слово Ђ (Ђ, ђ), које се изговара као /dʑ/ и изгледа као Ћ, само што има закривљење на десној ножици.
- Кратко И не постоји. Између И и К налази се слово Ј (Ј, ј) и изговара као /j/, а изгледа као латиничко слово Ј.
- Између Л и М је слово Љ (Љ, љ) које се изговара као /ʎ/ и изгледа као Л са прилепљеним меким знаком са десне стране.
- Између Н и О је слово Њ (Њ, њ) које се изговара као /ɲ/ и изгледа као Н са прилепљеним меким знаком са десне стране.
- Између Т и У налази се слово Ћ (Ћ, ћ) које се изговара као /tɕ/ и изгледа као мало латиничко слово H са цртицом у горњем делу леве усправне линије.
- Између Ч и Ш налази се слово Џ (Џ, џ) које се изговара као /dʒ/ и које личи на Ц само са цртицом помереном на средину доње водоравне линије.
- Ш је последње слово; остало не постоји.
- Српска ћирилица се састоји од тридесет слова. У облику у каквом се данас користи, српску ћирилицу је уобличио Вук Стефановић Караџић. Ово писмо се користи у српском језику заједно са српском латиницом. Уставом из 2006. године је прогашена за службено писмо у Србији.Главна карактеристика српске ћирилице је да је фонетична, што значи да сваком слову одговара тачно један глас. За учење читањатекстова на српском језику је довољно да се научи тридесет слова, а није неопходно да се уче бројна правила писања и изузеци. Фонетичност српске ћирилице најбоље осликава максима којим се Вук Караџић водио састављајући је: Пиши као што говориш, а читај као што је написано.
Нема коментара:
Постави коментар